FAMOZNO: DALEKO NEKO POKOLENJE
svejedno, uprkos ubeđenosti da će Crna ruka ordinirati u i XXII veku, držim da je dušekorisno poslati poruku u boci, adresiranu na daleko neko pokolenje kome će (možda) doći iz dupeta u glavu da politika zasnovana na fiksideologiji koju vode pijačari i diletanti sumnjivog „bezbednosnog“ backgrounda, neminovno završava onako kako je i počela, tj. kako oduvek „ovako nikad nije bilo“.
Skrenuću pažnju dalekom pokolenju na određene detalje iz Protićevih „Embahada“, koji su promakli našem pokolenju, a koji su (dobrim delom) promakli i Protiću. Šta je promaklo Protiću, razjasnićemo analizom jednog pasusa iz njegovih „Embahada“: „Koštunica“, piše St., „nije razumeo ili nije hteo razumeti (prioritete, stanje stvari i odnos snaga u svetu, prim. S. B). Isuviše se oslanjao na svoje savetnike koji nisu bili ni dobronamerni, ni dorasli. Nisu mu ni bili do kraja odani. Većina ih je poticala sa suprotne, Miloševićeve i Brozove strane.Koštunica je slovio za protivnika i jednog i drugog. U Brozovo vreme bio je disident, u Miloševićevo - opozicionar. Kako su se i zašto oko njega okupili oni što su decenijama bili njegovi protivnici, ideološki i politički, verovatno se nikad neće otkriti.
A tu, verujem, leži odgovor na glavna pitanja: Koji je razlog što 5. oktobar nije uspeo? Što su narodna očekivanja uglavnom izneverena? Što smo ostali u praznom prostoru između Istoka i Zapada, demokratije i autoritarnosti, kontinuiteta i diskontinuiteta?“
Drago buduće neko pokolenje, evo šta je promaklo St.-u, ali i tzv. „zvaničnoj verziji“. Koštunica je odlično razumeo sve što St. misli da nije razumeo, ali je bio naumio - ili su mu, verovatnije, bili naumili - da pijačarenjem i vašarskim prevarama svetskoistorijsku realnost preudesi u skladu sa svojom fiksideologijom. Previd br. 1: Koštunica nikad nije bio disident, ili je bio disident onako kako je to bio i Ćosić, dakle - „na časnu reč“ i po blagoslovu Udbe. Previd br. 2: Koštunica nikada nije bio opozicija Miloševiću, osim u čisto formalnom smislu neobnašanja i neparticipiranja u vlasti tokom devedesetih. Nije, štaviše, Miloševiću bio ni konkurent. Bio je „pričuvni Milošević“, neko ko je na kolegijumu cincarsko-kalburske čaršije izabran da nastavi Ćosić-Miloševićevu fiksideologiju i politiku od trenutka kad Milošević prdne u čabar, i to da prdne u čabar isključivo zbog isteka roka trajanja, nipošto zbog izgubljenih izbora, ponajmanje zbog petooktobarske „kritične mase“. Naglašavam de su gornji redovi proizvod tzv. naknadne pameti.
U vreme događanja o kome St. piše u „Embahadama“, gorepotpisana neznatnost je mislila u dlaku isto što i St. Ali počev od dana 12. marta 2003, pravovremena je glupost postavljati pitanja tipa „koji je razlog zašto peti oktobar nije uspeo“ iz prostog (i odavno očiglednog) razloga što nije bilo ni predviđeno da uspe i što je narečeni Koštunica davao sve od sebe da i ono malo što je - pukim čudom - uspelo, propadne što brže, u čemu je stoprocentno i uspeo.